Malo je gradonačelnika koje su Novosađani voleli i čijim su radom bili zadovoljni. Grigorije Janković je jedan od njih. Za gradskog načelnika izabran je 1810. godine, a na mestu prvog čoveka grada ostao je ukupno 12 godina, do 1822. Za to vreme uradio je mnogo, pre svega, za gradsku sirotinju. Pre nego što je postao gradonačelnik, Janković je bio istaknuti humanitarac, godine 1790. izabran je za siročadskog oca. U 18. veku to je bila državna funkcija, a čoveka koji će brinuti za sirotinju postavljao je Magistrat. Janković je na tom mestu bio punih 20 godina, sve dok nije bio izabran za gradskog načelnika. Međutim, on je i kao prvi čovek grada pomogao svima kojima je mogao, a istorija će ga pamtiti i kao čoveka koji je mnogo pomogao srpskim izbeglicama koje su masovno bežale na sever nakon sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine.

Vasa Stajić govori o Grigoriju Jankoviću

O privatnom životu Grigorija Jankovića malo se zna. Ne zna se čak ni kada je rođen. Jedino je poznato da je imao sina Dimitrija i ćerke Nataliju i Martu. Takođe, ostalo je zabeleženo da je umro 31. maja 1831. Evo što o čuvenom dobrotvoru piše poznati hroničar grada Vasa Stajić:

– Trgovao je možda do godine 1789., a onda postao činovnik Magistrata. Dana 26. septembra 1789. siročadski staratelj Maksim Lepojović ište od Magistrata pomoćnika pošto ne može sâm da savlada poslove. Ište izrično Jankovića. Magistrat je postavio Jankovića za pomoćnika i dao mu 140 forinti godišnje plate. Neće biti, međutim, da je Grigorije bio samo vešt pisar. Već 7. maja 1790, pošto je tri dana ranije Maksim Lepojović unapređen za senatora, izabran je Grigorije za siročadskog oca. Od tada pa do svoje smrti u godini 1831. Grigorije Janković je jedan od najsposobnijih činovnika novosadskog magistrata. On je prvi u potpunosti doveo u red mase novosadske siročadi. Radi toga, Magistrat mu je 1794. godine povisio platu na 300 forinti – piše Stajić.

On navodi jedan primer kako je Janković branio siročad.

– Dana 28. jula 1797. Janković je izvestio Magistrat da siroče Dimitrije Popović ima temperaturu, da već poneki put i krv pljuje, pa da lekar savetuje neka na neko vreme prekine svoje šegrtovanje u trgovini, neka se premesti u zdrav stan i upotrebljava lekove koji bi mogli oterati ovu bolest. Sve je to i odobreno savesnom siročadskom ocu. Duže vreme Janković će ostati na položaju siročadskog oca. Ali je 29. januara 1810. preduzeo upražnjeno mesto pravoslavnog senatora. Štaviše, samo dva dana kasnije, novi senator izabran je za gradskog načelnika. I na tom je položaju ostao i prilikom restauracije u godini 1815. i u godini 1818, sve do restauracije u godini 1822. Što je Grigorije Janković imao tako dobar glas kod građanstva i zauzimao u Magistratu tako lepe položaje, zacelo je dobro dolazilo i nekadanjem mu ortaku Kiš Janošu. Kad je 3. septembra 1790. trebalo da novi siročadski otac položi kauciju, jer će rukovati tolikim masama, jemčio je za njega tada još imućni Jovan Jovanović. Vrlo verovatno, Janković mu se odužio kao gradski načelnik, pomažući mu da dobiva srazmerno ugledne službe u Magistratu – navodi Stajić.

Kiš Janoš ili Jovan Jovanović, koga Stajić ovde pominje, deda je pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Njih dvojica bila su ortaci decenijama, zajedno su trgovala, a kada je Janković došao u državnu službu, povukao je i svog prijatelja i poslovnog saradnika.

Stare razglednice Novoga Sada
privatna kolekcija Slavka Košutića

Prvi srpski ustanak

Slom Karađorđeve Srbije u jesen 1813. doveo je u Novi Sad mnoge srpske izbeglice, među kojima su bile i ugledne vojvode iz Prvog srpskog ustanka, a na Petrovaradinskoj tvrđavi tri meseca boravio je i sâm Karađorđe. Deo imigranata je zahvaljujući Rusiji otišao u Besarabiju (pokrajina smeštena između rekâ Dnjestar i Prut), dok je deo ostao u Novom Sadu. Mnogi istoričari pokušali su da utvrde koliko je tačno izbeglica ostalo u Novom Sadu, ali do tog broja nisu uspeli da dođu. Arhivski spisi su najvećim delom uništeni tokom revolucije i bombardovanja Novog Sada 1849. godine. Takođe, imigranti su u narednim godinama u manjim grupama ili pojedinačno napuštali Novi Sad. Neki su odlazili u Rusiju, drugi u Austriji, dok su se treći vratili u Srbiju.

Međutim, tokom prvog naleta izbeglica mnogo je ljudi iz Srbije pristiglo u grad. Pitanje izbeglica iz Srbije prvi put je pred Magistrat izneto 5. novembra 1813. Veliki sudija Novoga Sada Jozef Pauz saopštio je Magistratu da mu je dan ranije podžupan Bačke Andrija Odri stavio do znanja da, po višoj naredbi, ova županija mora da primi 16.000 srpskih porodica.

Takođe, naređeno je da opštine porodicama pruže potrebna sredstva za život, onima koje imaju imetak za gotov novac, a siromašnijima besplatno. Porodicama koje su se našle u Novom Sadu obezbeđena je hrana, a potom i smeštaj. Kako je rečeno, svi troškovi će biti plaćeni iz državne blagajne. Magistrat je tim povodom doneo rešenje:

– Pošto je sudbina nesrećnoga ovog naroda dostojna svake vrste sažaljenja, naređuje se gradskom načelniku Grigoriju Jankoviću da u sporazumu s velikim sudijom Jozefom Pauzom isprazni gradske kasarne u kojima se upravo ne nalazi vojska i u njih smesti siromašne porodice iz Srbije koje se nalaze u prolazu, ili se ovde zadržavaju, i da se pogode s nemačkim pekarima i s turskim simidžijama da im, na gradski račun, pruže potreban hleb. Kapetan Franc Dajmek upućen je da za tu sirotinju skuplja dobrovoljne priloge, bilo u novcu, bilo u namirnicima, s dva člana Izbranoga građanstva; najzad, upućen je da objavi da svaki domaćin koji izbeglice iz Srbije primi u svoju kuću ima to smesta prijaviti kapetaniji, gde će se o tome voditi zapisnik – piše u odluci Magistrata.

Dana 10. novembra 1813. gradski načelnik Janković izvestio je Magistrat da su izbeglice iz Srbije primljene u kasarne tako siromašne da jedva imaju za hleb, a drvo nikako ne mogu da kupe. Magistrat je potom naredio da se na teret gradske blagajne nabavi hvat vrbovog drveta.

Pred Magistrat izišlo je i izaslanstvo Izbranoga građanstva, koje je predvodio Jovan Jovanović. On je rekao da građanstvo nema ništa protiv predloga velikoga sudije Pauza da se izbeglim iz Srbije i ruskim vojnicima za privremeni stan izdaju kasarne koje su ionako prazne i da im grad pruži neku pomoć.

– Građanstvo samo traži da se od ruskog pukovnika izište broj i stanje vojnika – obavestio je gradske vlasti Zmajev deda.

Magistrat je potom naredio da se ruskim vojnicima dâ dva hvata drva i da se svakom vojniku daju po dve forinte.

O pomoći koju je izbeglicama iz Karađorđeve Srbije pružila Pravoslavna opština, a o kojoj je pisao i tadašnji istoričar Tihomir Ostojić, može se saznati iz dopisa Magistratu u Petrovaradinu od 16. oktobra 1813. godine:

– Tamošnja Pravoslavna opština moli se da kola koja su krenula 16. i 17. oktobra, a natovarena su životnim namirnicama kao darom za Srbijance koji su prešli na ovu stranu, budu propuštena ne plaćajući mostarine ni kaldrmarine. Odavde se pak zahteva, kao i iz Karlovaca, da takva kola imaju pokazati certifikat Magistrata, o čem se obaveštava Magistrat ravnanja radi, i radi obaveštenja Pravoslavne opštine.

Stare razglednice Novoga Sada
privatna kolekcija Slavka Košutića
Već u prvom magistratu Novog Sada, pošto je postao slobodan kraljevski grad 1748. godine, delovala su dva siročadska oca: pravoslavac i katolik. Za pravoslavnu siročad, 17. maja 1748. izabran je Neško Petrović, koji je 1739. izbegao iz Beograda, po ponovnom padu grada pod tursku vlast. Kad je preuzeo dužnost, Petrović je, kao i njegov kolega katoličke vere, položio zakletvu da će “njemu poverenuju službu sirotinskoga kuratorstva pristoinim načinom obderžavati” i o svemu podnositi izveštaj Senatu. Poverene mu sirote će, obavezivao se, na dobra mesta namestiti, gde bi “blagonaravno vospitatisja i otrasli mogli”. Jednako će ih, kao svoju sopstvenu decu “pozorstvovati” i s njima postupati sve dok ne budu “soveršeni vozrast dorasli”. Tada će o tome Senat izvestiti i podneti mu “hesap” (račun). I Janković je položio ovu zakletvu i držao se svega vrlo revnosno. Zato će ostati upamćen kao jedan od najvećih humanitaraca u istoriji Novog Sada.

Dragan Stojanović