Eyot – Jazz na vrhu planine

Ambijentalni džez plus psihodelični pa i ekstatični trenuci ostavljaju odličan utisak na slušaoce, a njih očigledno ima. Nišlije zvuče svetski, a utisak je i pokušavaju da izgrade internacionalni karijeru. Želim im da uspeju u toj nameri. Uživajte u numeri „Drifters“ i planinskom spotu.  

Razgovor s Kemalom Gekićem

Razgovor s Kemalom Gekićem

Većinu velikih pijanista današnja publika može da čuje zahvaljujući sačuvanim snimcima, od kojih su neki veoma lošeg kvaliteta, ali je majstorstvo izvođenja lako prepoznati. Međutim, jednog od najvećih pijanista – Franca Lista niko ne može slušati pošto nema dokaza o tome jer nijedan njegov nastup nije snimljen (mada se povremeno pojave priče o postojanju cilindra na kojem je, navodno, zabeleženo Listovo sviranje). O izvođenjima maestra danas samo možemo čitati u spisima koje su ostavili njegovi savremenici.

Vek nakon smrti mađarskog pijaniste i kompozitora svet je pažljivo slušao čoveka čije su interpretacije Lista podsetile na opise iz 19. veka. Reč je o Kemalu Gekiću, svetski poznatom pijanisti rođenom u Splitu, studentu novosadske Akademije umetnosti. Kritičari kažu da je Gekić očigledno rođen da svira Lista, a jedan je napisao: “Već dugo nisam čuo muzičara koji može da razvije takvu bujicu zvuka. Gekić tretira Listovu muziku kao teatar”.

– Moje misli počinju od Lista. On je prvi put počeo da izvodi tuđa dela. List je izmislio klavirski recital, prvi je to pokrenuo tako što je izneo klavir iz salona. U to vreme nije bilo koncerata niti nekih pravila. Recimo, usred komada se aplaudiralo. Takođe, pre toga nije bilo izvođeno celo delo, već samo delovi. List je praktično izmislio to što imamo danas. Moram napomenuti da je on svirao kako bi preživeo jer od komponovanja nije mogao zaraditi dovoljno novca. To je bio opstanak. Da nije bio popularan i da nije svirao, ne bi imao šta da jede.

Da li biste rekli za sebe da ste zvezda?

– Biti zvezda najčešće je negativna stvar. Zadovoljan sam sadašnjim statusom zvezde, ali ne bih voleo da budem takva zvezda da ne mogu otići u prodavnicu jer me prepoznaju i maltretiraju. Neki od mojih prijatelja moraju stalno da misle o zaštiti. To je jako nezgodno. Nemam Fejsbuk, ali imam neke ljude koji me proganjaju. Jedan stalno dolazi na moje koncerte kada sviram Šopenov prvi skerco. Bez obzira na to gde sviram to delo, on je u publici. On prati najave i kada vidi da ću svirati taj skerco, sedne na avion i dođe da sluša. Potencijalno ne izgleda opasno, ali ima takvih ljudi koji mogu biti jako opasni. Razni ljudi me slede na razne strane, tako da, ipak, donekle osećam posledice tog statusa zvezde. Ako je neko psihički ometen, da tako kažem, može biti i opasan, a ja ne mogu znati ko je kakav. Na pozitivno se, naravno, lako naviknem. Na lep tretman, recimo, kada me paze i maze, daju mi poklone. U nekim zemljama sam dobijao zlato na poklon. Sve se to lako prihvati, ali nosi i opasnost jer ne znam s kim imam posla. Neki su čak saznali moj broj telefona, znaju gde mi živi ćerka.

Ipak, sve je to deo vašeg posla?

– Ova profesija me ne zanima kao posao. Radim samo koliko je neophodno. Kompletan posao, menadžeri, sastanci, ništa me to ne zanima. Ne samo da me ne zanima, već mrzim taj strogo poslovni deo. Mene interesuje samo muzika. Moj posao je da sviram i predajem.

A kakav je vaš odnos prema popularnosti?

– Moja popularnost je vrlo specifična. Inače, postoje dve vrste popularnosti. Jedna je globalna, to znači da je neko poznat na ulici, a ima i druga vrsta, koja podrazumeva da čovek ima svoje sledbenike. Ova prva je masovnija, ali kratko traje jer uvek dođe neko drugi ko vas skine s vrha liste. Moja popularnost je iz ove druge kategorije. Mene ljudi prate. Prate moj rad. Uvek su sa mnom u raznim zemljama i to traje dugo vremena. To je najbolja publika jer oni prate nova diskografska izdanja, dolaze na koncerte, kupuju karte. Oni su prava podrška. Tako je u Japanu, gde imam dva fan-kluba, tako je u Nemačkoj, Americi.

 

Koliko koncerata svirate godišnje?

– Između 30 i 40. Kada sviram 40 koncerata, treba dodati dan pre i posle. To znači da sam na putu 120 dana. Dakle, trećinu godine ništa drugo ne mogu da radim. Uz to je moja programska strategija totalno drugačija od svih drugih. Ono što ja radim niko drugi ne radi. Moje kolege imaju program koji vrte cele godine, ali meni je to dosadno. Već posle petog puta strašno mi je dosadno da sviram iste kompozicije, tako da sviram nekoliko repertoara istovremeno. Uvek imam deset celih repertoara. Stalno je nešto drugo. Tako sam ove godine svirao dva Listova koncerta u SAD, Rahmanjinova u Japanu, Ravelov koncert u Pragu. Nikada nije isto.

Kako se pripremate za koncerte?

– Sada sama fizička priprema ne igra neku ulogu, ali mi je važna mentalna priprema. Na putovanjima me iznuri ta razlika u vremenu. Tu moram da budem jak. Ne moram više da provodim toliko vremena za klavirom koliko sam provodio kada sam imao 20 godina. Zašto je to tako, ne znam. To je neki fenomen. Čitao sam da Paganini nikada nije vežbao. Poslednjih godina mi se dešava da provedem dva meseca u Japanu i da ne dotaknem klavir, osim na koncertu. To sam shvatio u vreme kada su mi menadžeri donosili klavir u sobu da vežbam. Imao sam klavir u jednoj, a ja sam bio u drugoj sobi pa sam vežbao nekoliko sati dnevno. Ali sam shvatio da tim vežbanjem ništa nisam uradio, već sam samo bio još umorniji. Vežbe mi nisu ništa značile. Shvatio sam da mi prsti rade svakako, ali je problem u glavi i nema veze koliko ću vremena provesti za klavirom. Shvatio sam da mi prsti bolje rade što manje vežbam. Ali nije bilo tako kada sam bio student, već posle nedelju dana nevežbanja mogla se osetiti razlika. Sada nije tako. Jedna teorija kaže da je potrebno 10.000 sati intenzivnog rada da čovek postane ekspert u nekoj oblasti. Da mu to što radi postane druga priroda. Čovek je najmanje specijalizovana životinja. Sve uči, a malo nasleđuje, čak mora da uči i da hoda. A ono što dugo radimo postane nam druga priroda. Više se ne misli o tome. U mom slučaju instrument je postao deo mog tela.

Kako pripremate nove kompozicije?

– Sve što ulazi u psihički život veoma je važno. Ja sam glumac i moram znati šta glumim, i moram to da osetim. Zato treba da uradim sve pripremne radnje. Nije problem naučiti note, ali moram da znam zašto je kompozitor napisao tu kompoziciju, koji je milje, šta je hteo da kaže, koja je atmosfera, i kako ja to doživljavam. Zatim proučavam istorijske okolnosti u kojima je kompozicija stvarana. Sve to mora da se spoji, to subjektivno i objektivno, i potom da se uradi zanatski deo. Da se kompozicija obradi. I na kraju sledi izvođenje, koje ne sme dvaput biti isto.

Kako to postižete?

– Ta ideja proste reprodukcije je neplodotvorna ideja, to je samo polazna tačka. Loš pijanista reprodukuje note kada nema ništa bolje da ponudi. Ne treba ponavljati i ne može se ponavljati jer atmosfera nije nikada ista. Nije isto moje raspoloženje, nije ista publika, pa na kraju nije ni klavir uvek isti. I onda je glupo svirati isto, mora nešto da se promeni i svaki put mora biti drugačije. Svi moji koncerti se snimaju. Jedna kompanija dolazi na sve koncerte i snima. Imam pristup toj arhivi i mogu da objavim šta hoću ili da ne objavim. Oni samo snimaju da imaju dokument pa se sve lako može proveriti.

Da li preslušavate snimljene koncerte? Koliko se razlikuju?

– Ne moram da preslušavam jer pamtim svoje koncerte i razlikuju se poprilično. Kada snimam CD, jednu kompoziciju odsviram i po 15 puta, i sve verzije se razlikuju. To zna da bude nezgodno jer tonci ne mogu da montiraju najbolje snimke iz različitih verzija, već moraju da izdaju samo jednu. Verujem da stvari moraju spontano da izađu iz jednog komada, teško je sastavljati muziku iz delova.

Dakle, vi ne znate šta će se deseti kada sednete za klavir?

– Naravno da ne znam. Ali to je najveće uzbuđenje i sada više i ne želim da znam. Kada sam bio mlađi, to je bio horor. To da ne znam šta će se deseti. Ali sada je horor kada znam šta ću sve odsvirati. To je strašna inhibicija. Prosta reprodukcija nije umetnost. Naravno, da bi se to postiglo, treba veoma dobro vladati tehnikom. To je prvi nivo, a ono drugi. Ne može drugačije. Publika vidi tu razliku. Ona zna kada se muzika dešava, a kada se samo interpretira. Ne mora da poznaje note i konkretnu kompoziciju da bi znala. Ljudi to drugačije slušaju.

Da li svirate i slušate savremene kompozitore?

– Naravno. Kompozitor Fred Kaufman napisao je klavirski koncert za mene koji se zove “Gernika”, po Pikasovoj slici. Ne bežim od novih kompozicija, ali me toliko ne zanimaju eksperimentalna i atonalna muzika. Ulivanje vode u klavir uopšte me ne interesuje. Preparirani klavir može biti odličan, ali me ne interesuje efekat radi efekta jer tu nema sadržaja. Umetnost mora biti višeslojna. Mora da zadovoljava na više nivoa.

Kemal Gekić

Fotografija: Dragutin Savić

Kakva je publika koja sluša klasičnu muziku? Da li se na koncerte dolazi samo zbog društvenog statusa? Nije se skoro dogodilo da publika ne aplaudira ili da zviždi jer je nezadovoljna izvođenjem?

– Publika nema formu za izražavanje. Mislim da danas do koncertnih dvorana ne dolazi nešto što je toliko loše, tako da nema razloga za izostanak aplauza. Prošlo je vreme kada su ljudi bacali paradajz, a zviždanje je u Americi znak priznanja. Na zapadu se viče “bu” kada neko nije dobar.

 Niste prekinuli veze s Novim Sadom?

– Nisam. Svake godine dolazim u Novi Sad, ali ne sviram svaki put. Ja sam ovde proveo 20 godina, od 1979. do 1999., a to je dobar komad života. Novi Sad je fenomenalan. Sve je bolji i bolji, kako godine prolaze. Razvija se, ima više sadržaja. Grad se još uvek oporavlja od devedesetih i izgleda mi kao da ima perspektivu. Ne poredim ga s Amerikom. Tamo su gradovi drugačiji. Jednostavno, nije isti koncept pa se ne može porediti. Novi Sad ima taj evropski koncept, gde ljudi žive u gradu, u centru grada. U Americi su u centru samo poslovne zgrade.

 Da li ima dobrih klavira u Novom Sadu?

– Ima klavira u gradu, ali treba nabaviti nove, dok stare treba remontovati. Ja volim da probam klavire. U Jamahi su mi spremili 27 klavira u raznim grupama i nadali su se da ću svirati neki njihov primerak, ali ja sam Stenvej umetnik. Na njihovom sam spisku i, ako negde nema Stenveja, oni ga donesu o svom trošku samo da bih svirao na njihovom klaviru. Bilo gde da sviram, njihov klavir čeka me na podijumu.

Svirali ste posle dugo vremena u rodnom Splitu.

– U Splitu sam svirao posle skoro 30 godina, dok sam u Sarajevu svirao nakon 27 godina. Lepo je svirati ponovo u rodnom gradu, ali tamo je sličan problem s klavirima kao i u Novom Sadu. Dobrih klavira ima u Zagrebu i Beogradu, ali nema u gradovima koji su drugi ili treći po veličini.

 Da li pratite šta se dešava na Balkanu?

– To je varijacija na tužnu temu. Balkan živi u postsocijalističko doba u kome nema ni socijalizma ni kapitalizma. To se zove tranzicija i ne znam dokle će trajati. Na drugoj strani, mediteranska kultura nalaže da se stalno žalite. Nikoga ne treba pitati kako je jer će reći da je odvratno. Mislim da situacija nije dobra, ali nije ni toliko loša, već je negde između. Problem je što ljudi ne mogu da vide šta će biti za koju godinu, ne znaju šta će se dogoditi jer ne postoji vizija. Ne znaju kud idu ili se ljudima ne sviđa tamo kuda ih vode. A kako sada stvari stoje, polako putuju u neki polukolonijalni sistem, gde su samo igračke u rukama velikih sila. Fragmentacija nekadašnje SFRJ nije nas napravila jačim, ni u političkom ni u vojnom ni u ekonomskom segmentu. To je bila degradacija, blago rečeno.

Da li biste se ikada vratili?

– Sada moram biti oprezan. Pre 15 godina pitali su me gde ću živeti i ja sam lakomisleno rekao da ću živeti na tri kontinenta: u Evropi, Severnoj Americi i Aziji. I to mi se dogodilo. I to traje dosta vremena. Još uvek uspevam da živim tako, ali nisam siguran koliko ću dugo tako moći. Niko nije bog, telo traži svoje. Putovanja uništavaju biološki sat. Razmišljam o promeni, ali nemam pojma kako će izgledati. Što se tiče vraćanja na Balkan ili ostajanja u Americi, mislim da nema vraćanja na staro. O tome nema reči. Ali ima održavanja kontakata. Sviram ovde, držim master časove, u tesnoj sam vezi s Akademijom jer sam odatle potekao. Želim biti prisutniji nego što sam bio dosad. Sigurno ne svih 365 dana. To sigurno ne, ali to nije bilo ni ranije. U svakom slučaju, neću baciti 20 godina života u Novom Sadu.

Dragan Stojanović

Foto: Dragutin Savić

Banje u Vojvodini

Banje u Vojvodini

Naime, sve više ljudi odlazi u mađarske banje. Komšije su shvatile kako da iskoriste banjski turizam i za lečenje i za zaradu. Mađarske banje otvorene su tokom cele godine, a poslednjih nekoliko godina veliki broj ljudi iz Vojvodine i Beograda odmara, najčešće tokom vikenda, na jugu Mađarske.

Banje u Mađarskoj

Najpopularnija je banja Eržebet u Morohalomu, a u okolini Segedina, najvećeg grada u toj oblasti, nalazi se više od deset banja i spa centara s hotelskim smeštajem.

Samo banja Eržebet ima više od 20 bazena raznih veličina, a posebno je pogodna za roditelje sa malom decom za koju ima mnoštvo interesantnih sadržaja. Kompleks Morohalom ima 14 zatvorenih bazena i sedam otvorenih bazena, dva zatvorena i porodični otvoreni tobogan, ledeni bunar i vodopad, zatim osam sauna, knajp kupatilo. Segedin je veoma blizu, svega 19 kilometara, pa sve što vam nedostaje može da se nabavi u tom gradu. Takođe, u Segedin se može otići i u akvapark, ali velikih tobogana ima i u Morohalomu.

Velika prednost je blizina, naročito za Vojvođane. Od Novog Sada do banje Eržebet, koja se nalazi desetak kilometara od graničnog prelaza Horgoš, stiže se za oko sat i po vožnje. Naravno, ako nema gužve na granici.

Termal iz Vrdnika

Termal iz Vrdnika specijalna je bolnica za rehabilitaciju. Termalna voda je konstantne temperature od 32,8 stepeni celzijusa što je svrstava u hipotermalne vode sa širokim spektrom delovanja. Čist vazduh sa velikim procentom ozona Termal banju svrstava u red vazdušnih banja.

Lečenje pacijenata u Vrdniku počinje tridesetih godina 20. veka kada je slučajno došlo do prodiranja termalne vode u južno okno rudnika. Rudari su uočili da duži boravak u toploj vodi povoljno deluje na kostobolju i povrede pa su iskopali tri manja bazena i koristili ih kao lekovite kupke. Zbog prodiranja vode u glavno okno 1968. godine zatvoren je ugljenokop, ali je izgrađen banjski centar. Rehabilitacioni centar “Termal” otvoren je 7. jula 1976.

Danas se u Termalu između ostalih leče i sledeće bolesti: osteoartritis zglobova, spondiloza kičme, lumbalni i cervikalni sindrom, povrede mekih tkiva, sportske povrede, periferne oduzetosti, glavobolja.

U terapijskom bloku su na raspolaganju hidroterapeutski bazen, kade sa podvodnom masažom, kineziterapija, elektroterapija, terapija laserom, magnetoterapija, krioterapija, parafinoterapija, radna terapija, dolorclast, akupunktura, ručna masaža, kao i sauna i fitnes sala.

Banja Junaković

Pored banje u Vrdniku, u Vojvodini radi još nekoliko banja i specijalnih bolnica. Osnivač ove banje je pokrajina.

Banja Junaković je udaljena 4,5 kilometra od Apatina. Ovde se koriste vode sa 700 metara dubine, a dostižu temperaturu od 50 stepeni celzijusa. Po kvalitetu spadaju u isti red kao i one u Karlovim Varima, Harkanju i Lipiku. Banja je počela s radom 1983. godine, a danas ima 270 ležajeva.

Medicinske terapije obuhvataju lečenje svih vrsta reumatizama, ortopedskih i neuroloških oboljenja, ginekoloških oboljenja i lečenje steriliteta.

Pored kompleksa od deset otvorenih bazena, osmostazne kuglane i četiri teniska terena, gostima su na raspolaganju i zatvoreni bazen, dve finske saune i teretana, podvodna i ručna masaža (anti-celulit, relaks, med i čokolada, refleksomasaža stopala, scrub marine spa tretman, holistička i ayurvedska masaža, arga terapija i limfna drenaža), što je obuhvaćeno povoljnim mini, dnevnim, vikend i sedmodnevnim paketima.

Banja u Bezdanu

Banja u Bezdanu radi pri Opštoj bolnici u Somboru. Ova specijalna bolnica mogla bi biti važan deo ponude za medicinski turizam. Godišnje se tu leči 1.500 stacionarnih pacijenata. Mineralna voda pripada kategoriji alkalnih natrijum-hidrokarbonatnih voda bogatih jodom. Temperatura vode iznosi 26 i 37 stepeni.

Banja u Kanjiži

Banja u Kanjiži sarađuje s dva privatna hotela. Koriste njihove smeštajne kapacitete, a oni koriste medicinske tretmane u toj banji. Kanjiška mineralna voda je radioaktivna i spada u alkalne kisele bikarbonatne vode natrijumskog tipa, navodi internet sajt ove banje. Analiza ukazuje da u njoj najviše ima katjona natrijuma, pa magnezijuma, kalijuma, kalcijuma i amonijuma, a od anjona hidrokarbonata, sulfata i hidrofosfata. Dva arteška bunara daju vodu sa dubine od 183 metra. Temperatura vode “Čudotvornog bunara” iznosi 27,2 stepena, dok je temperatura termo-mineralne vode 51, 64 i 72 stepena celzijusa. Mineralno blato ili peloid je specifičnog sastava i takođe se primenjuje u terapiji.

U tu banju dolaze pacijenti koji boluju od reumatizma, radi lečenja raznih povreda i lečenja oštećenog nervnog sistema.

Oko sedam kilometara od Kanjiže, početkom dvadesetog veka izbušen je bunar kako bi se tu pojila stoka. Međutim, izbila je lekovita žućkasta voda puna zapaljivih gasova.

Banja u Kanjiži danas ima rentgenski sistem za koštanu absorpciometriju, sistem za ultrazvuk, kolposkop, akušerski sto, defibrilator, EKG, elektrokardiograf i ergobicikl. Banja ima dva zatvorena bazena, saunu, sportsku dvoranu kao i terene za fudbal, košarku, rukomet i tenis. 

Banja Rusanda

Banja Rusanda nalazi su Melencima, a smeštena je pored jezera koje ima lekovitu vodu. Na dnu jezera nalazi se čist mulj koji miriše na sumpor-vodonik i neorganskog je porekla. Mulj i blato koje se izvlači iz jezera Rusanda veoma su lekoviti. Blatom i vodom u kojoj se nalaze natrijum, natrijum slufat, natrijum karbonat, sumporna kiselina, kalcijum i magenzijum ljudi se leče od 1867. godine. Bečki stručnjaci tada su bili fascinirani kvalitetom vode i blata, i upoređivali su tu banju sa tada nadaleko poznatim banjama Marienbad i Francesbad. Banja ima i jedan termomineralni izvor čija temperatura iznosi 32 stepena.

U ovoj banji mogu se lečiti oboljenja centralnog i perifernog nervnog sistema, povreda koštano-zglobnog i mišićnog sistema, oboljenja krvnih sudova, deformacije koje se pojavljuju u dečijem uzrastu, zapaljenskog reumatizma u mirnoj fazi, degenerativnog reumatizma (artroze i spondiloze), vanzglobnog i metaboličkog reumatizma, diskopatije i lumboišialgije, kožnih bolesti (psorijaza, hronični ekcem, akne…).

Banja u Starom Slankamenu

Banja u Starom Slankamenu je najstarija banja u Vojvodini. Nalazi se u opštini Inđija. Na slanim izvorima postojalo je lečilište još u tursko doba. Posle odlaska Turaka banja je zapuštena, a ponovo dobija na značaju krajem XIX veka. Prva analiza vode obavljena je 1876. godine, dok je lečilište osnovano 1906. Stari Slankamen ima izvore mineralne vode temperature 18,4 stepena, koja se ubraja u slano-jodne vode natrijumskog tipa.

Lečenje se obavlja u Specijalnoj bolnici za neurološka oboljenja i posttraumatska stanja “Dr Borivoje Gnjatić”. Terapije obuhvataju hidroterapije, kineziterapije, elektroterapije i radne terapije.

Banja je u više navrata renovirana i u okviru banjskog kompleksa 2007. godine izgrađen je nov savremeno opremljen objekat za smeštaj, u kome mogu da borave i turisti.

U banji se leče oboljenja centralnog i perifernog nervnog sistema, oboljenja lokomotornog sistema posle povreda ili operacija, reumatske i ginekološke bolesti.

Lekovito blato

Naše banje poznate su po najkvalitetnijem peloidu (lekovito blato) i najtoplijim izvorima. Turista i pored svega toga nema, već naši ljudi odlaze u Mađarsku.

Na propadanje domaćih banja između ostalog uticali su i loši zakoni, činjenica da većina banja nije vlasnički rešena, kao i loša reklamna ponuda. Najvažniji razlog jeste to što ljudi zaduženi za banje nisu shvatili da mora da se ulaže u infrastrukturu da bi se privukli turisti i zaradio novac. Ne samo da ne dolaze turisti jer nema bazena i tobogana već naši pacijenti idu u mađarske i slovenačke banje, jer su, kako kažu, bolje uređene. U Srbiji je registrovano oko 50 banja u kojima se leče pacijenti, a oko 55.000 ljudi lekari šalju na lečenje u banje.

Jedan od problema je što za većinu toplih izvora i njihova lekovita svojstva znaju samo meštani. Vlasti, republičke i lokalne, godinama ne obraćaju pažnju na termalne izvore, privatnici se ne usuđuju da ulažu novac jer nisu sigurni da li će im država pomoći ili odmoći. Našim banjama nedostaju upravo velnes i spa sadržaji koji su drugačiji od onoga kako ih mi sada doživljavamo.

Dragan Stojanović

Bitka kod Petrovaradina

Bitka kod Petrovaradina

Ni turističke atrakcije u krugu od nekoliko desetina kilometara za nas odavno nisu nikakve atrakcije. Sve to se nekako podrazumeva. Tek kada neki stranac pokaže prstom na nešto veliko u našem dvorištu shvatimo šta imamo i šta propuštamo. Priča jednog Škota potvrđuje ovu tezu u dva pravca. Njemu istorija Škotske nije nimalo zanimljiva, sve te velike bitke i zadivljujuća borba za slobodu njega uopšte ne fasciniraju. Advokat Dejv Votson oduševljen je istorijom Balkana, a posebno mu je zanimljiva Petrovaradinska bitka. Toliko da je osmislio i napravio igru u kojoj može da se rekonstruiše cela bitka.

Pobeda nad Turcima 1716.

Ovaj Škot nas je tako podsetio na nešto veliko što se dogodilo u sred Vojvodine. Na odlučujuću bitku u kojoj je 5. avgusta 1716. hrišćanska vojska pobedila Turke i naterala ih da se trajno povuku s ovih prostora. Votson je, oduševljen ovim događajem, posvetio mnogo vremena i novca da napravi pravu stratešku igru.

– Glavna tema u ovoj igri je princ Eugen Savojski. On je dobio tu bitku. Zbog pravljenja te igre prošle godine sam posetio Srbiju, Novi Sad i naravno mesto gde se odigrala bitka, kao i Petrovaradinsku tvrđavu. Izvora za tu bitku nema mnogo, ali sam zato bio na originalnoj lokaciji, što je važno iskustvo pre početka pravljenja igre. Ipak, najveći utisak na mene ostavila je Tvrđava. Zadivljen samo koliko je očuvana. Želim svima onima koji učestvuju u očuvanju istorije ove oblasti sve najbolje u njihovim naporima – priča Votson.

Ratne igre

Ratne igre nastale su u 19. veku. Godine 1812. ih je osmislio Georg Lepold fon Rajsvic, a inspiracija mu je bila čuvena pruska vojska. Takve igre dugo su bile deo taktičkih vežbi, a ne samo hobi i razonoda za ubijanje vremena. Sada ima na hiljade ratnih igara širom sveta. Moderna industrija pravi veliki posao od tih igara, a ima ih mnogo koje su i kreativne i veoma uverljive. Tu se ubraja i Votsonova.

– Kada govorimo o ovim igrama koje ja pravim, dakle, sa figurama vojnika i pravljenjem originalnog terena, moram reći da se uvek fokusiramo na samo jedan događaj jer za više nema prostora. Naravno, danas je sve više kompjuterskih ratnih igara koje mogu da simuliraju ceo rat.

Sličnost između ratnih igara koje ja pravim i kompjuterskih jeste ta što i jedne i druge morate igrati danima, a neke čak i mesecima – objašnjava Votson.

Eugen Savojski za gejmere

Igra Bitka kod Petrovaradina urađena je na tabli koja je verna replika brda Vezirac, mesta na kome su se sudarile austrijska i otomanska vojska. Igrači imaju veliki broj metalnih figura, svaka je visoka osam milimetara i svaka košta 1,5 funti.

– Toliko košta izlivanje, a potom sledi ručno bojenje, što je neverovatno zahtevan posao, a rade ga profesionalni slikari po ceni između tri i pet funti za bojenje jednog vojnika – kaže Votson.

Kada se sve izlije i ofarba kreće ozbiljna borba. Kako nam objašnjava naš sagovornik, igrači mogu da osmisle svoju taktiku kako bi se nadmetali, ali takođe mogu, na osnovu uputstva, da do tančina rekonstruišu samu bitku: kretanje trupa, taktičku postavku Eugena Savojskog i njegovog protivnika, velikog vezira Damad Ali-paše…

– Stvarno uživam u pravljenju tih igara i oživljavanju istorije. Znam da ima puno ljudi koji isto tako vole to da rade pa pravljenjem ovakvih igara usrećujem i druge zaljubljenike. To je pravo uživanje. Sve to nije moja struka, već samo moj hobi tako da nema pritisaka već je reč o čistom uživanju. Inače, kada već pominjem profesiju, ja sam po struci advokat i radim kao menadžer u firmi koja se bavi trgovinom. Radim u odeljenju koje se bavi pravnim poslovima, odnosima s medijima i poslovima s vladom – priča Votson.

Dragan Stojanović

Sajt posvećen istoriji Balkana

Ovaj zaljubljenik u balkansku istoriju i igrice živi u Trunu, gradu na zapadnoj obali Škotske. Pored svega toga on je i urednik sajta koji je posvećen vojnoj istoriji Balkana www.balkanhistory.org. Sajt obuhvata sve periode istorije Balkana, od antičkih vremena od 20. veka.

– Pokrenuo sam sajt pre 16 godina, kada me zainteresovao sam region jugoistočne Evrope, kao i njegova istorija. Hteo sam da podelim svoja saznanja s ljudima širom sveta koje takođe zanima istorija tog područja. Mnogi me pitaju zašto baš Balkan, od cele Evrope ili sveta. Moj odgovor je uvek isti: Balkan je raskrsnica puteva puna istorije, to je područje na kome su retki momenti mira i tišine, a to svakako zaslužuje pažnju – jasan je Votson.

Od trenutka kada je pokrenuo sajt u njegovom uređivanju i dopunjavanju mu pomažu ljudi širom sveta. Dobija mnoštvo informacija i zahteva da stavi još nešto što je propustio. Ljudi mu se javljaju iz raznih razloga, neki su prosto, kao i on, zainteresovani za balkansku istoriju, neki su poreklom s ovih prostora pa hoće da pronađu nešto o svojim precima, drugima su preci učestvovali u bitkama na Balkanu pa hoće da saznaju detalje.

– Tu su i oni koji hoće nešto da nauče o velikom teatru na kome se konstantno odigrava neka istorijska predstava. Takođe, putovao sam puno zemljama Balkana, mogu reći da sam ga prošao uzduž i popreko. Tu sam upoznao mnogo ljudi koji se zanimaju za istoriju i koji mnogo znaju. To su bila dragocena, neposredna iskustva koja su mi pomogla da bolje razumem prošlost i, naravno, da poboljšam sajt – priča on.

Udruženje za ratne igre Glazgova i distrihta

Votson je i osnivač Udruženja za ratne igre Glazgova i distrihta.

Bitka kod Petrovaradina urađena je u tom udruženju. Svake godine članovi tog neobičnog društva organizuju okupljanje ljubitelja ratnih igara. Tu se donose razne igre pa se učesnici međusobno takmiče. Svi članovi udruženja sastaju se početkom godine kako bi se dogovorili koje bitke će pretvoriti u ratne igre. Projekat počinje podrobnim istraživanjem bitke, trupa, oružja, terena i svega ostalog važnog za samu bitku.

– Potom prikupljamo modele i boje koje će predstavljati armije. Ima puno ručnog farbanja i to nam oduzima najviše vremena. Konačno, pravimo model terena na kome se odvija bitka, odnosno bojno polje. Pošto obično ima publike kada se igra na nekim skupovima, imamo ugrađen displej na kome piše šta se dešava u bici u svakom trenutku jer ljudi često ne znaju detalje čak i kada su upoznati s konkretnim događajem. Ovaj hobi je, dakle, miks istorije i modelinga. Ta dva elementa spojena su u veliku igru. Iz koje, naravno, može da se uči – zaključuje Votson.

Dragan Stojanović