Select Page
Đorđe Balašević – Kapitalci fotoreportera sa velikim „F“

Đorđe Balašević – Kapitalci fotoreportera sa velikim „F“

Sreo sam ga u prolazi, ali njega i možeš sresti jedino u prolazi, takav je igrač. Dragutin Savić, (poznatiji kao “snimio: D. Savić”), Fotoreporter sa velikim “F”, kao ukleti Holanđanin šparta novosadskim ulicama tragajući za retkim trenucima kad ljudi pokazuju svoja prava lica…

Šta ono beše? Neka “tridesetinka”, “stodva’espetinka, šta li? Neka, nije od presudnog značaja…

Neki delić sekunde je, uglavnom…

Frtalj, treptaj, otprilike…

No, videli ste fotografije, na kraju krajeva, šta da vam pričam.

Ovaj grad je njegov “studio”…

Možeš ti imati i najbolji atelje na svetu, moj burazeru, ali sigurno da ti u njega niko neće ući sa TAKVOM facom. Na šta bi to ličilo? Dabome, svi mi u glavi imamo neke svoje portrete (koji se obično razlikuju od onoga kako nas drugi vide), ali D. Savić retko troši municiju na nameštene profile. On je Lovac, pritaji se, čeka, provalio je majmunski odnos većine prema objektivu i zna da mora da nas NAVIKNE NA SEBE, da bi mogao da nas upuca onakve kakvi stvarno jesmo…

Upoznao sam ga davno, dolazio je sa novinarima iz jednog naprasno „inostranog“ grada, u čijem je predstavništvu dugo radio, uvek sam se čudio kako sam na tim slikama frapantno sličan sebi, ali sve mi je postalo jasno tek kada sam pročitao prethodni pasusu ovog teksta.

Pa, da.

Nikada nije gnjavio, nikada ono „’ajd sad ti sa kerom“, ili „’ajd se sada ti popentraj na bicikl“, nego uvek filter priče preko objektiva, uzgred pomenut stih, strofa “d-mola”, navedena rečenica iz romana.

A na koncertima diskretno, bezbolno, iz zasede takoreći.

Nikada „a la paparaco“. Nikada klečanje.

Izoštravanje. Teatar.

Često sam samo po slikama ubačenim u sanduče znao da je uopšte bio „tamo“, a opet…

Kad bi me osudili da mogu da zadržim samo jednu svoju fotografiju sa scene mislim da bih izabrao baš onu „zažmurenu“ sa „Spensa“, u beloj bluzi i u „prsluku protkanom tajnama“, raširenih ruku, iz januara devedeset’četvrte…

Snimio: D. Savić…

Iz potaje…

No…

Pristajući, dakle, da napišem „nešto o Novom Sadu, o Novosađanima“ (što samo naizgled deluje kao da ja nekom činim, a u stvari se meni ukazala prilika da se ubacim u ovu naročitu knjigu), pomislio sam kako to ne bi trebalo da predstavlja neki problem…

Ni govora…

Novi Sad se pojavljuje na svim mojim dokumentima, od krštenice naovamo.

Novosađani i ja dobro se znamo, što uzgred, uopšte nije tako pozitivno kao što možda zvuči…

Ali, cvrc!

Pisati o Novom Sadu, o Novosađanima i o D. Saviću, to su u najmanju ruku dve teme.

Tri, kad bolje razmislim…

Grad, na primer, može svako da uslika.

Crkve i mostovi su zahvalni modeli, ne mrdaju se puno. To je posao za japanske turiste i za ekskurzije iz unutrašnjosti, jednostavnije je pazariti par razglednica.

To su, uostalom, i „fotografi“, birokrate objektiva, zanatlije koje znaju sve o blendama i ostalim ekspozicijama, oni su tu da ovekoveče rušenje zgrade u centru, zastave ispred Sajma, Petrovaradinsku tvrđavu iz aviona i tome slično, o, nema te vrpce u varoši koja će se preseći bez njihovog škljocanja…

Ali D. Savića spusti u Glazov, Budisavu, ili Ulan-Bator, i on će opet napraviti „drugačije“ fotografije.

To nema veze sa topografijom.

Tako ni to što ja pomalo znam Novi Sad nema veze sa slikama na okolnim stranicama. Ja sam, doduše, liznuo kornet kod „Hakera“, provozao se tramvajem kroz Temerinsku, pamtim kamerne ribetine na ulazu u Štrand i šoder na stajanju stadiona „Vojvodine“, ali to uopšte nije kompatibilno sa kapitalcima koje je D: Savić upucao na svoj foto-safariju…

A mnogi „Novosađani“ sa okolnih slika, opet, nemaju veze sa Novosađanima bez znakova navoda, o kojima bih možda i mogao da kažem poneku reč…

Uf, ništa nema veze ni sa čim, o čemu , uopšte, i radi?

Pa, vidite…

Reč je o talentu, gospodo…

Ma, da, ništa naročito…

Reč je o jednom obično sredovečnom momku u čijim rukama aparat nije alat nego instrument, i gotova priča… 

I drago mi je da sam u ovom ponižavajućem vremenu nacionalnih insistiranja i diskvalifikacija i ja konačno uspeo da naiđem na jednom svog zemljaka, na jednog Bosanca, Banaćanina, na jednog Novosađanina koji je to očigledno bio oduvek, i davno pre nego što se prijavio na šalteru lokalnog SUP-a…

Ovaj svet je u stvari ISTI, blaženi su oni koji ga vide na svoj način, ostalima mora biti daje jezivo dosadno…

Ne, deco, nije nam ostalo puno fotogeničnosti, to je sasvim evidentno…

Blaženi su oni koji je umeju iščeprkati…

I da znaš da ti pomalo i zavidim, ti, „snimio: D. Saviću“…

Ali, ne brini…

To je samo najsigurniji dokaz da valjano obaljaš svoj posao…

(Iz knjige „Lica 100 Lica“, monografija, Prometej 1996.)

Stvarnost koja nestaje – Fotografije Dragana Kurucića

Stvarnost koja nestaje – Fotografije Dragana Kurucića

Atelje Dragana Kurucića

Fotografija: Dragutin Savić

Fotografija ponekad otkriva nešto novo, dok nekad pokušava da sakrije tako što nam prebacuje fokus na nebitno, kako ne bi gledali ono što je važno. Pokušava da nas začara i odvede na pogrešnu stranu. Sve zavisi od motiva samog fotografa.

Dragan Kurucić, čini se, fotografiji pristupa drugačije, njegovi motivi nisu na jednoj ili drugoj strani. On neće ni da otkrije ni da sakrije.

Njega zanima kako bar na kratko sačuvati svet od sigurne propasti. Sve će nestati, sve će propasti, fotografija je tu da bar neko vreme sačuva uspomenu na ono što nestaje pred našim očima ili će uskoro postati prošlost.

Sve njegove fotografske celine, serije slika i motivi govore o tome, sve prikazuju svetove koji nestaju ili se trude da pronađu način kako da ne nestanu potpuno. On se ovom temom bavi u njenoj samoj suštini: najbolji primer je izložba „Baroque underground“, priča o ljudima koji su odavno nestali iz društva, a u trenutku kada je izložba i zvanično otvorena veliki broj ljudi koje je portretisao je i fizički nestao s ovog sveta.

Tema propadanja zanima ga u čistoj formi – propadanje onoga što po definiciji čuva od zaborava. Kurucić je izradio niz fotografija koje polako propadaju. Uopšte nije bitno šta je na fotografijama, koji je motiv uslikan, šta je autor hteo da kaže, sve je to u drugom planu. Glavno je da fotografije iščezavaju pred gledaocima. Nestaju odozdo prema vrhu. Kada sliku okačite na zid ona je cela, sve se vidi jasno i glasno, a onda za godinu dana nekoliko santimetara pri dnu pobeli, nestane, pa u narednim godinama polako nestaje još par santimetara… Za deset godina od fotografije, od uspomene, od trenutka u vremenu koje je upisano na film neće ostati ništa. Autor je namerno razvijao fotografije tako da propadaju, da polako nestaju. Tako se i tehnički i formalno bavio temom koja dominira njegovim radovima.

Kada upoznate Kurucića, ako ga već ne znate, ne biste rekli da je propadanje njegov omiljeni sport, baš suprotno. On je veseo i reklo bi se srećan čovek. Svakako uspešan. Kada ne slika ono što ga muči u dubini duše on se bavi primenjenom fotografijom. Od toga i živi. Na kraju sam posao fotografa jeste da sačuva nešto od zaborava. Bez obzira da li slika za izložbu u Parizu ili za privatnog preduzetnika koji proizvodi cipele ili samo tako da bi pribeležio događaj iz privatnog života. Uvek se škljoca da bi se sačuvalo od propadanja. Možda je paradoks najbolja reč koja opisuje samu ideju da je propadanje u fokusu onoga što nas čuva od potpune propasti.

Ako ste te sreće da vam pokaže prostor u kome radi, takoreći kancelariju i studio, nećete moći da odolite utisku da se naš fotograf trudi da mnogo toga sačuva od propadanja i zaborava. Kurucićev studio zapravo je lavirint u srcu Petrovaradinske tvrđave, građevina koja odoleva i zaboravu i propadanju već nekoliko vekova. Taj lavirint, niz hodnika, manjih i većih prostorija, ispunjen je predmetima iz bliže i dalje prošlosti. Tu su fenjeri, puška iz Napoleonovog doba, kutnjak dinosaurusa, potkovice magaraca koji su pomagali da se tvrđava izgradi… Teško je nabrojati čega sve tu ima, pogledajte galeriju pa će vam biti jasno zašto.

– Nisam sakupljač, iako bi gost koji prvi put dolazi u studio mogao to da pomisli. Tek kada dođem do nekog predmeta koji mi nešto znači stavim ekser i okačim ga. Ne jurim za predmetima. Nisam kolekcionar, već sam stavljao tu predmete koji su išli uz taj prostor i koji su mene nalazili, a ne ja njih. Nisam stavljao stvari po svaku cenu u prostor, već sam gledao da budu smisleno tu, da se uklapaju i da pričaju priču. Veliki broj predmeta i meni lično nešto znači i nema neku vrednost na tržištu. Ne bih mnogo zaradio kada bih sve rasprodao.

Kurucić stvara u lagumima Petrovaradinske tvrđave već 29 godina. Umetnici su sedamdesetih godina počeli da „osvajaju“ tvrđavu. U najvećem broju to su bili slikari i vajari, tek po neki fotograf je tu našao svoje radno mesto.

– Ovo nije idealni fotografski atelje iz dva razloga: tu nema prirodnog svetla, a i velika je vlaga. Dosta sredstava sam uložio u saniranje vlage, a kada fotografišem koristim veštačko svetlo. Tek kad sam rešio oba problema ovaj prostor je postao bitan deo mog umetničkog i profesionalnog života. Tu pre svega radim komercijalnu fotografiju, što znači da pravim razne scenografije. Dakle, tu provodim puno vremena. Kada sam se tek uselio nisam bio oduševljen jer mi prostor nije odgovarao, pre svega energetski. Ali smo se polako upoznavali, pazio sam ga i mazio, sređivao… I tako sam dobio to što sada vidite.

Fotograf nam priča kako je polako otkrivao prostor. Reč je o sitnicama koje su pričale priče stare nekoliko vekova. U jednoj od mnogih faza uređenja laguma fotograf je u malteru otkrio košticu od breskve. Košticu koju je pljunuo majstor pre 350 godina, dok je gradio tvrđavu. To je mala breskva pa je i koštica mala, nisu velike kao današnje. Ta koštica stoji na jednoj od polica kao važan predmet u neobičnoj kolekciji. Tokom renoviranja često je nalazio i magareće potkovice. Ima ih dosta u kolekciji. Njegova pretpostavka je da konji nisu mogli da nose materijal (cigle, malter, opremu…) kroz uske hodnike, pa su zato korišćeni magarci.

Možda i najzanimljiviji predmet u velikoj kolekciji je lampa sa svećom za ulično osvetljenje.

– Grad 1805. godine donosi uredbu da svaka kuća mora da ima fenjer, tačnije staklenu kutiju sa svećom, kako bi ulice bile osvetljene noću: Ideja vlasti je bila da se spreče noćni napadi na stanovnika, da se neko ne spotakne u mraku i slomi ruku, nogu ili glavu. Ljudi su pre toga lomili noge po jendecima, pa je grad doneo taj zakon, ili uredbu, a žandar je kažnjavao vlasnike kuća koji nisu upalili sveću. Tako je grad bio koliko-toliko osvetljen.

Na jednoj od polica nalazi se i mamutov kutnjak. Zub koji je težak oko četiri kilograma fotograf je dobio od vajara Neše Stankovića.

– Svašta se može pronaći na tvrđavi. To je prostor od 120 hektara pun istorije. Zato je i toliko privlačan. Podstiče avanturistički duh. To sam znao od malena. Odrastao sam u podgrađu. Deo detinjstva sam proveo tu. Moja baka, mama, četiri tetke, sestra, svi smo u jednom periodu tu živeli. Tako sam vrlo vezan za ovaj prostor. Kasnije sam se vratio, ali ne u podgrađe, već u lagum tvrđave, kao profesionalni fotograf.

Za mnogo njegove fotografije lako možete pomisliti da nisu nastale pritiskom na dugme fotoaparata, već da su naslikane četkicom. Cela serija pod nazivom „Baroque Underground“ ostavlja taj utisak. Fotografije izgledaju kao slike.

– To je moj stil, tako izbacujem svoj senzibilitet preko aparata. Fotografija više nije samo puka informacija, već ima još nešto iza, nešto dublje. Nisam ličan u tome, već želim da ispričam tuđu priču. Na izložbi Baroque Underground prikazano je mnogo toga. Između ostalog i moje detinjstvo. To je mali prostor, jedna i po ulica u podgrađu, ali se tu nalazi ceo svemir. Kao kad se otvori crvotočno drvo. Milion detalja. Mikro-svemira u kome se nalazi svašta. Dugo sam planirao da zabeležim ta lica i neverovatnu baroknu arhitekturu koja propada, ali nisam mogao da počnem. Tek su neke životne okolnosti naterale da se posvetim slikanju ljudi koji žive u podgrađu. Nisam imao neku ambiciju, hteo sam samo da zabeležim momenat. To su ljudi iz mog okruženja, a veliki  broj njih je tokom snimanja preminuo: ili je ubijen, ili je umro zbog siromaštva, što je takođe neka vrsta nasilne smrti. Hteo sam da snimim ne samo te ljude, već i arhitekturu, atmosferu.

Tako je uspeo da na neverovatan način prikaže socijalno najniži sloj ljudi koji živi u baroknim zgradama. Taj kontrapunkt ga je progonio. Raskoš i životni patos, beščujna drama koja se odvija iza tih velikih i moćnih zidova.

– Kažu da ko se u životu ne snađe, život ga zaboravi. Upravo to se desilo ljudima s ovih slika. Oni su ljudi ispod margine, bez budućnosti, bez nade, ljudi bez ambicija. Ukupno 50 fotografija na kojima su prikazani autistični ljudi, siromašni, narkomani, alkoholičari, ljudi s ozbiljnim psihološkim problemima, slepi, stari i zaboravljeni. Oni su živeli jedni pored drugih, a nisu znali šta se dešava u komšiluku, kako žive oni pored. Ja sam ih spojio i povezao njihove sudbine i to fotografijom.

Tu su živeli potomci aristokratskih porodica, koje su nekada bile vlasnici velikih kuća, ali se nisu snašli u novim vremenima pa su završavali ispod stepeništa. Te ljude je pregazilo vreme jer promenilo se sve, a pre svega sistem vrednosti, i oni su polako propadali, sami i zaboravljeni.

– Pronašao sam fotografije tih ljudi kada su bili mali, njihove bake i deke. Iz neke ne tako daleke prošlosti, ali mnogo daleko od onoga što su postali. Često teški alkoholičari. Ovo su jedinstvene slike, ne mogu se ponoviti, jer tih ljudi više nema. Ljudi žive u spomeniku, koji takođe propada, pa i sami postaju spomenik, ali na nekom drugom nivou.

Teško je odvojiti se od slika: lepih i strašnih, kada ih vidite teško ćete ih izbrisati iz sećanja. Ipak prelazimo na drugi serijal, ne manje snažan. Reč je fotografijama nastalim na Atosu, gde je slikao i čuveni manastir Hilandar.

– Nisam potencirao na religiji, od religije mi je bitnija vera. Sve to traje vekovima, a ja to zabeležim u deliću sekunde. To je inspirativno. Da je neko imao aparat tokom vekova postojanja tih manastira sigurno bi zabeležio vrlo slične fotografije, jer se tamo život nije menjao kao ovaj koji mi živimo. Izazov je bio taj što je bilo skriveno od oka, drugo, izazov je bio da ne banalizujem to što slikam. To sam hteo da razrešim. Tamo sam se bavio načinom života. To mi je bilo i inspirativno i zagonetno.

Dragan Kurucić

Kurucić priču završava na samom početku. Kako je uopšte počeo da se bavi fotografijom.

– Sve je počelo strašnim incidentom. Naime, ušao u sam toalet dok je otac mog druga razvijao film ili slike, ne sećam se tačno. Naravno, svetlo koje sam pustio u mrak je uništilo sve. Shvatio sam da sam napravio veliku štetu, a taj čovek je bio dovoljno strpljiv da mi objasni kako se prave fotografije. Bio sam četvrti ili peti razred osnovne škole. Posle dve godine i sam počinjem da slikam. Može se reći da sam počeo iz greške.

Dragan Kurucić rođen je 1962. u Novom Sadu. Od 1990. radi kao profesionalni fotograf. Diplomirao je na akademiji umetnosti u Novom Sadu na odseku za fotografiju i na visoko tehničkoj školi na odseku za primenjenu fotografiju. Specijalizirao je foto ilustraciju. Živi od reklamne fotografije. Izlagao je u Parizu, Londonu, Stokholmu, Pragu, Budimpešti, Temišvaru…

Pogledajte sajt Dragana Kurucića ovde.

Galerija slika

Dragan Stojanović

Foto: Dragutin Savić

Eyot – Jazz na vrhu planine

Ambijentalni džez plus psihodelični pa i ekstatični trenuci ostavljaju odličan utisak na slušaoce, a njih očigledno ima. Nišlije zvuče svetski, a utisak je i pokušavaju da izgrade internacionalni karijeru. Želim im da uspeju u toj nameri. Uživajte u numeri „Drifters“ i planinskom spotu.  

Razgovor s Kemalom Gekićem

Razgovor s Kemalom Gekićem

Većinu velikih pijanista današnja publika može da čuje zahvaljujući sačuvanim snimcima, od kojih su neki veoma lošeg kvaliteta, ali je majstorstvo izvođenja lako prepoznati. Međutim, jednog od najvećih pijanista – Franca Lista niko ne može slušati pošto nema dokaza o tome jer nijedan njegov nastup nije snimljen (mada se povremeno pojave priče o postojanju cilindra na kojem je, navodno, zabeleženo Listovo sviranje). O izvođenjima maestra danas samo možemo čitati u spisima koje su ostavili njegovi savremenici.

Vek nakon smrti mađarskog pijaniste i kompozitora svet je pažljivo slušao čoveka čije su interpretacije Lista podsetile na opise iz 19. veka. Reč je o Kemalu Gekiću, svetski poznatom pijanisti rođenom u Splitu, studentu novosadske Akademije umetnosti. Kritičari kažu da je Gekić očigledno rođen da svira Lista, a jedan je napisao: “Već dugo nisam čuo muzičara koji može da razvije takvu bujicu zvuka. Gekić tretira Listovu muziku kao teatar”.

– Moje misli počinju od Lista. On je prvi put počeo da izvodi tuđa dela. List je izmislio klavirski recital, prvi je to pokrenuo tako što je izneo klavir iz salona. U to vreme nije bilo koncerata niti nekih pravila. Recimo, usred komada se aplaudiralo. Takođe, pre toga nije bilo izvođeno celo delo, već samo delovi. List je praktično izmislio to što imamo danas. Moram napomenuti da je on svirao kako bi preživeo jer od komponovanja nije mogao zaraditi dovoljno novca. To je bio opstanak. Da nije bio popularan i da nije svirao, ne bi imao šta da jede.

Da li biste rekli za sebe da ste zvezda?

– Biti zvezda najčešće je negativna stvar. Zadovoljan sam sadašnjim statusom zvezde, ali ne bih voleo da budem takva zvezda da ne mogu otići u prodavnicu jer me prepoznaju i maltretiraju. Neki od mojih prijatelja moraju stalno da misle o zaštiti. To je jako nezgodno. Nemam Fejsbuk, ali imam neke ljude koji me proganjaju. Jedan stalno dolazi na moje koncerte kada sviram Šopenov prvi skerco. Bez obzira na to gde sviram to delo, on je u publici. On prati najave i kada vidi da ću svirati taj skerco, sedne na avion i dođe da sluša. Potencijalno ne izgleda opasno, ali ima takvih ljudi koji mogu biti jako opasni. Razni ljudi me slede na razne strane, tako da, ipak, donekle osećam posledice tog statusa zvezde. Ako je neko psihički ometen, da tako kažem, može biti i opasan, a ja ne mogu znati ko je kakav. Na pozitivno se, naravno, lako naviknem. Na lep tretman, recimo, kada me paze i maze, daju mi poklone. U nekim zemljama sam dobijao zlato na poklon. Sve se to lako prihvati, ali nosi i opasnost jer ne znam s kim imam posla. Neki su čak saznali moj broj telefona, znaju gde mi živi ćerka.

Ipak, sve je to deo vašeg posla?

– Ova profesija me ne zanima kao posao. Radim samo koliko je neophodno. Kompletan posao, menadžeri, sastanci, ništa me to ne zanima. Ne samo da me ne zanima, već mrzim taj strogo poslovni deo. Mene interesuje samo muzika. Moj posao je da sviram i predajem.

A kakav je vaš odnos prema popularnosti?

– Moja popularnost je vrlo specifična. Inače, postoje dve vrste popularnosti. Jedna je globalna, to znači da je neko poznat na ulici, a ima i druga vrsta, koja podrazumeva da čovek ima svoje sledbenike. Ova prva je masovnija, ali kratko traje jer uvek dođe neko drugi ko vas skine s vrha liste. Moja popularnost je iz ove druge kategorije. Mene ljudi prate. Prate moj rad. Uvek su sa mnom u raznim zemljama i to traje dugo vremena. To je najbolja publika jer oni prate nova diskografska izdanja, dolaze na koncerte, kupuju karte. Oni su prava podrška. Tako je u Japanu, gde imam dva fan-kluba, tako je u Nemačkoj, Americi.

 

Koliko koncerata svirate godišnje?

– Između 30 i 40. Kada sviram 40 koncerata, treba dodati dan pre i posle. To znači da sam na putu 120 dana. Dakle, trećinu godine ništa drugo ne mogu da radim. Uz to je moja programska strategija totalno drugačija od svih drugih. Ono što ja radim niko drugi ne radi. Moje kolege imaju program koji vrte cele godine, ali meni je to dosadno. Već posle petog puta strašno mi je dosadno da sviram iste kompozicije, tako da sviram nekoliko repertoara istovremeno. Uvek imam deset celih repertoara. Stalno je nešto drugo. Tako sam ove godine svirao dva Listova koncerta u SAD, Rahmanjinova u Japanu, Ravelov koncert u Pragu. Nikada nije isto.

Kako se pripremate za koncerte?

– Sada sama fizička priprema ne igra neku ulogu, ali mi je važna mentalna priprema. Na putovanjima me iznuri ta razlika u vremenu. Tu moram da budem jak. Ne moram više da provodim toliko vremena za klavirom koliko sam provodio kada sam imao 20 godina. Zašto je to tako, ne znam. To je neki fenomen. Čitao sam da Paganini nikada nije vežbao. Poslednjih godina mi se dešava da provedem dva meseca u Japanu i da ne dotaknem klavir, osim na koncertu. To sam shvatio u vreme kada su mi menadžeri donosili klavir u sobu da vežbam. Imao sam klavir u jednoj, a ja sam bio u drugoj sobi pa sam vežbao nekoliko sati dnevno. Ali sam shvatio da tim vežbanjem ništa nisam uradio, već sam samo bio još umorniji. Vežbe mi nisu ništa značile. Shvatio sam da mi prsti rade svakako, ali je problem u glavi i nema veze koliko ću vremena provesti za klavirom. Shvatio sam da mi prsti bolje rade što manje vežbam. Ali nije bilo tako kada sam bio student, već posle nedelju dana nevežbanja mogla se osetiti razlika. Sada nije tako. Jedna teorija kaže da je potrebno 10.000 sati intenzivnog rada da čovek postane ekspert u nekoj oblasti. Da mu to što radi postane druga priroda. Čovek je najmanje specijalizovana životinja. Sve uči, a malo nasleđuje, čak mora da uči i da hoda. A ono što dugo radimo postane nam druga priroda. Više se ne misli o tome. U mom slučaju instrument je postao deo mog tela.

Kako pripremate nove kompozicije?

– Sve što ulazi u psihički život veoma je važno. Ja sam glumac i moram znati šta glumim, i moram to da osetim. Zato treba da uradim sve pripremne radnje. Nije problem naučiti note, ali moram da znam zašto je kompozitor napisao tu kompoziciju, koji je milje, šta je hteo da kaže, koja je atmosfera, i kako ja to doživljavam. Zatim proučavam istorijske okolnosti u kojima je kompozicija stvarana. Sve to mora da se spoji, to subjektivno i objektivno, i potom da se uradi zanatski deo. Da se kompozicija obradi. I na kraju sledi izvođenje, koje ne sme dvaput biti isto.

Kako to postižete?

– Ta ideja proste reprodukcije je neplodotvorna ideja, to je samo polazna tačka. Loš pijanista reprodukuje note kada nema ništa bolje da ponudi. Ne treba ponavljati i ne može se ponavljati jer atmosfera nije nikada ista. Nije isto moje raspoloženje, nije ista publika, pa na kraju nije ni klavir uvek isti. I onda je glupo svirati isto, mora nešto da se promeni i svaki put mora biti drugačije. Svi moji koncerti se snimaju. Jedna kompanija dolazi na sve koncerte i snima. Imam pristup toj arhivi i mogu da objavim šta hoću ili da ne objavim. Oni samo snimaju da imaju dokument pa se sve lako može proveriti.

Da li preslušavate snimljene koncerte? Koliko se razlikuju?

– Ne moram da preslušavam jer pamtim svoje koncerte i razlikuju se poprilično. Kada snimam CD, jednu kompoziciju odsviram i po 15 puta, i sve verzije se razlikuju. To zna da bude nezgodno jer tonci ne mogu da montiraju najbolje snimke iz različitih verzija, već moraju da izdaju samo jednu. Verujem da stvari moraju spontano da izađu iz jednog komada, teško je sastavljati muziku iz delova.

Dakle, vi ne znate šta će se deseti kada sednete za klavir?

– Naravno da ne znam. Ali to je najveće uzbuđenje i sada više i ne želim da znam. Kada sam bio mlađi, to je bio horor. To da ne znam šta će se deseti. Ali sada je horor kada znam šta ću sve odsvirati. To je strašna inhibicija. Prosta reprodukcija nije umetnost. Naravno, da bi se to postiglo, treba veoma dobro vladati tehnikom. To je prvi nivo, a ono drugi. Ne može drugačije. Publika vidi tu razliku. Ona zna kada se muzika dešava, a kada se samo interpretira. Ne mora da poznaje note i konkretnu kompoziciju da bi znala. Ljudi to drugačije slušaju.

Da li svirate i slušate savremene kompozitore?

– Naravno. Kompozitor Fred Kaufman napisao je klavirski koncert za mene koji se zove “Gernika”, po Pikasovoj slici. Ne bežim od novih kompozicija, ali me toliko ne zanimaju eksperimentalna i atonalna muzika. Ulivanje vode u klavir uopšte me ne interesuje. Preparirani klavir može biti odličan, ali me ne interesuje efekat radi efekta jer tu nema sadržaja. Umetnost mora biti višeslojna. Mora da zadovoljava na više nivoa.

Kemal Gekić

Fotografija: Dragutin Savić

Kakva je publika koja sluša klasičnu muziku? Da li se na koncerte dolazi samo zbog društvenog statusa? Nije se skoro dogodilo da publika ne aplaudira ili da zviždi jer je nezadovoljna izvođenjem?

– Publika nema formu za izražavanje. Mislim da danas do koncertnih dvorana ne dolazi nešto što je toliko loše, tako da nema razloga za izostanak aplauza. Prošlo je vreme kada su ljudi bacali paradajz, a zviždanje je u Americi znak priznanja. Na zapadu se viče “bu” kada neko nije dobar.

 Niste prekinuli veze s Novim Sadom?

– Nisam. Svake godine dolazim u Novi Sad, ali ne sviram svaki put. Ja sam ovde proveo 20 godina, od 1979. do 1999., a to je dobar komad života. Novi Sad je fenomenalan. Sve je bolji i bolji, kako godine prolaze. Razvija se, ima više sadržaja. Grad se još uvek oporavlja od devedesetih i izgleda mi kao da ima perspektivu. Ne poredim ga s Amerikom. Tamo su gradovi drugačiji. Jednostavno, nije isti koncept pa se ne može porediti. Novi Sad ima taj evropski koncept, gde ljudi žive u gradu, u centru grada. U Americi su u centru samo poslovne zgrade.

 Da li ima dobrih klavira u Novom Sadu?

– Ima klavira u gradu, ali treba nabaviti nove, dok stare treba remontovati. Ja volim da probam klavire. U Jamahi su mi spremili 27 klavira u raznim grupama i nadali su se da ću svirati neki njihov primerak, ali ja sam Stenvej umetnik. Na njihovom sam spisku i, ako negde nema Stenveja, oni ga donesu o svom trošku samo da bih svirao na njihovom klaviru. Bilo gde da sviram, njihov klavir čeka me na podijumu.

Svirali ste posle dugo vremena u rodnom Splitu.

– U Splitu sam svirao posle skoro 30 godina, dok sam u Sarajevu svirao nakon 27 godina. Lepo je svirati ponovo u rodnom gradu, ali tamo je sličan problem s klavirima kao i u Novom Sadu. Dobrih klavira ima u Zagrebu i Beogradu, ali nema u gradovima koji su drugi ili treći po veličini.

 Da li pratite šta se dešava na Balkanu?

– To je varijacija na tužnu temu. Balkan živi u postsocijalističko doba u kome nema ni socijalizma ni kapitalizma. To se zove tranzicija i ne znam dokle će trajati. Na drugoj strani, mediteranska kultura nalaže da se stalno žalite. Nikoga ne treba pitati kako je jer će reći da je odvratno. Mislim da situacija nije dobra, ali nije ni toliko loša, već je negde između. Problem je što ljudi ne mogu da vide šta će biti za koju godinu, ne znaju šta će se dogoditi jer ne postoji vizija. Ne znaju kud idu ili se ljudima ne sviđa tamo kuda ih vode. A kako sada stvari stoje, polako putuju u neki polukolonijalni sistem, gde su samo igračke u rukama velikih sila. Fragmentacija nekadašnje SFRJ nije nas napravila jačim, ni u političkom ni u vojnom ni u ekonomskom segmentu. To je bila degradacija, blago rečeno.

Da li biste se ikada vratili?

– Sada moram biti oprezan. Pre 15 godina pitali su me gde ću živeti i ja sam lakomisleno rekao da ću živeti na tri kontinenta: u Evropi, Severnoj Americi i Aziji. I to mi se dogodilo. I to traje dosta vremena. Još uvek uspevam da živim tako, ali nisam siguran koliko ću dugo tako moći. Niko nije bog, telo traži svoje. Putovanja uništavaju biološki sat. Razmišljam o promeni, ali nemam pojma kako će izgledati. Što se tiče vraćanja na Balkan ili ostajanja u Americi, mislim da nema vraćanja na staro. O tome nema reči. Ali ima održavanja kontakata. Sviram ovde, držim master časove, u tesnoj sam vezi s Akademijom jer sam odatle potekao. Želim biti prisutniji nego što sam bio dosad. Sigurno ne svih 365 dana. To sigurno ne, ali to nije bilo ni ranije. U svakom slučaju, neću baciti 20 godina života u Novom Sadu.

Dragan Stojanović

Foto: Dragutin Savić